•  MG 8481
    Tema broja

    Ko će u novu vladu

    S kim će Vučić praviti novu vladu? Ko će ostati i bez skupštinskog statusa i bez vlasti? Jesu li ovo izbori posle kojih lideri URS i LDP Mlađan Dinkić i Čedomir Jovanović odlaze u političku penziju? Ne računajući desnicu i njihovu martovsku sudbinu, ovo su ključne izborne dileme

  • Tomic Large
    ISPOVEST

    Dragan Tomić, predsednik SIMPA - 50 godina karijere u jednom intervjuu

    Možda je moja lična greška što sam razvio proizvodnju u Trgovištu, Preševu, Bujanovcu, Zubinom Potoku na Kosovu i u svim pograničnim mestima i gradovima na jugu Srbije kako bi ljudi ostali i da bi imali od čega da žive. Zar ništa nismo mogli da naučimo od drugih, da ne idemo daleko, bar do Gorenja? I zar vam se ne čini da bi Simpo koračao putem kojim se razvijala Ikea, Kika i drugi veliki lanci? Samo da je bilo državne pomoći i intervencije. Umesto toga mi smo dobili Radulovića

  • Romansa Large
    Uvodnik

    Šipka je srce Srbije

    Sto pedeset godina od rušenja Stambol-kapije Srbi su na njenom mestu otvorili striptiz-bar. Usred grada na 20 metara od dečjeg pozorišta Boško Buha. Da li smo mi normalni? (VIDEO)

20. Februar
SADRŽAJ

UKRAJINSKA KRIZA - ISTINE I ZABLUDE (Ili: Kako Brisel i Berlin obmanjuju Kijev)

Istina je da EU ne želi Ukrajinu, toliko da se pojedinim kolegama kosa podigne na glavi kad pomisle da bi zemlja dvaput veća od Španije i sa više stanovnika od Poljske, mogla da zakuca na vrata Brisela. Koliko god se pretvaraju u javnosti da podržavaju proevropske težnje Kijeva, još više iza kulisa rade na tome da Ukrajina nikada ne stigne, ne samo do vrata EU, nego ni do predsoblja

"Politika nije za one sa slabim stomakom, velikim srcem i plemenitim idealima. Ukrajina neće za našeg života postati član EU a neće dobiti ni novac od Brisela za oporavak privrede", rekao mi je u dugom razgovoru dugogodišnji diplomatski izvor u jednoj od veoma uticajnih država EU, kada sam ga pitao šta će biti sa Ukrajinom.
"Istina je da EU ne želi Ukrajinu, toliko da se pojedinim kolegama kosa podigne na glavi kad pomisle da bi zemlja dvaput veća od Španije i sa više stanovnika od Poljske, mogla da zakuca na vrata Brisela. Koliko god se pretvaraju u javnosti da podržavaju proevropske težnje Kijeva, još više iza kulisa rade na tome da Ukrajina nikada ne stigne, ne samo do vrata EU, nego ni do predsoblja. Ako neko misli da zemlja koja je najkorumpiranija u Evropi (po rezultatima Transparensi internešenala), sa nekonkurentnom ekonomijom za tržište EU, inflacijom sa dvocifrenim brojem, velikim padom proizvodnje i bruto nacionalnog dohotka, sa velikom nezaposlenošću i siromaštvom, te sa pupulacijom od 46 miliona stanovnika, može da bude stavljena na šine za članstvo u Uniji, taj očigledno ne shvata u kakvoj se situaciji nalaze EU i ključne članice. Vreme proširenja EU je završeno, konsolidacija Unije će trajati decenijama", dodao je moj sagovornik.

Berlin je, primera radi, insistirao upravo na onome u u šta je bio siguran da predsednik Viktor Janukovič ne može da obezbedi: oslobađanju Julije Timošenko iz zatvora, da bi potpisao Sporazum o asocijaciji. Štaviše, Janukovič je prepoznao igru Nemačke, pa je iskoristio EU da bi dobio što bolji aranžman sa Rusijom kako bi popravio ekonomsku situaciju u zemlji i sebi otvorio put ka pobedi na predsedničkim izborima 2015. godine.
Može Nemačka da pruža koliko god hoće podršku demonstrantima u Kijevu, kao i liderima opozicionih partija, počev od Vitalija Klička, i da šalje svoje parlamentarce u društvu evropskih u Kijev, činjenica je da je Berlin odigrao savršeni igrokaz sa Janukovičem. Nemci su se principijelno držali postavljenih uslova, Janukovič se držao svojih stavova i svako je dobio izgovor kakav je želeo za opravdanje, u slučaju Berlina, i za promenu ploče kada je u pitanju Janukovič.

Problemi su nastali kada su poslovično rusofobne članice EU uz podršku Vašingtona raspirile uvek spreman na gotovs ukrajinski ultranacionalizam i antirusko raspoloženje u nekadašnjoj Galiciji. Kvalitativna razlika u odnosu na "narandžastu revoluciju" iz 2004. godine sastoji se u tome što se ovoga puta otvoreno priča o podeli Ukrajine, odnosno da bi prilično ćutljivi rusofilski deo Ukrajine mogao da progovori. Zato ne čudi što je veliki deo bivših i aktuelnih ukrajinskih političara upozorio na mogućnost izbijanja građanskog rata, počev od prvog predsednika nezavisne Ukrajine Leonida Kravčuka do nove zvezde ukrajinske politike, bivšeg bokserskog šampiona, Klička.
Jedan od najuticajnijh savetnika Vladimira Putina, Sergej Glazjev, otvoreno je rekao da bi u slučaju da Kijev izabere antirusku politiku, rusofilski deo Ukrajine mogao da krene u suprotnom smeru odnosno da ostane privržen bratskim vezama sa Rusijom.
"Mi smatramo da bismo, u tom slučaju, bili ovlašćeni da podržimo težnje tih građana a od Kijeva bi zavisilo da li bi taj razlaz bio po čehoslovačkom ili jugoslovenskom receptu", rekao je Glazjev ostavljajući vrlo malo prostora za pogrešna tumačenja njegovih poruka ili pretnji, zavisi iz kojeg se ugla gleda.

Širenje EU je nekada bila najuspešnija politika Brisela. Grčka, Španija i Portugal su uz vrlo darežljivu finansijsku asistenciju tadašnje Evropske ekonomske zajednice prešli tranzicioni put od militarističkih diktatura ka funkcionalnim demokratijama. Veliko proširenje iz 2004. i 2007. godine imalo je za cilj da definitivno istrgne iz sfere uticaja Moskve bivše članice Varšavskog pakta. To je takođe obezbeđeno velikim sumama novca koje su izdvajane bez velikih kontrola i uslova. Danas, para nema ni za članice Unije. Ukrajina bi prema usvojenom sedmogodišnjem budžetu EU do 2020. godine trebalo da dobije jednu milijardu evra od Brisela. Da bi se spasili od bankrotstva u junu mesecu, Kijevu je neophodno 12 milijardi evra, odmah!
Ukrajina je jedina bivša sovjetska republika koja još uvek nije uspela da vrati nivo životnog standarda građana iz najboljeg perioda komunističke epohe SSSR-a. Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika je niži od onog koji je registrovan 1989. godine, odnosno pre raspada Sovjetskog Saveza. U poslednje dve decenije plate u Ukrajini su rasle manje i sporije nego u Belorusiji a izvoz se u poslednjih par godina prepolovio zbog pada potražnje čelika na tržištu dok je BDP pao za 15 odsto.
Ovih dana Ukrajini je dospelo na naplatu 40 milijardi evra duga a devizne rezerve zemlje ne prelaze 15 milijardi. Kijev ima novca da plati neophodnu uvoznu robu za samo sledeća tri meseca i da Moskva nije smanjila za trećinu cenu gasa, Ukrajina bi već bila na kolenima. Ukrajinska kasa je prazna, Brisel ne može a nema ni nameru da je napuni, Moskva može i želi, ali je cena za to da Ukrajina ostane u ruskoj sferi uticaja. U tom smislu, kao argumente, Kremlj koristi ekonomske i energetske poluge i igra otvorenih karata. Rusija je najveći uvoznik ukrajinskih proizvoda a Kijev, praktično, energetski u potpunosti zavisi od Moskve. Takođe, Putin je na sto stavio vrlo povoljan zajam od 15 milijardi dolara, štaviše, dogovorio se o tome sa Janukovičem i potpisao sporazum. Ali, na talasu poslednjih događaja, ruski predsednik je povukao ručnu.
"Mi se nećemo mešati u unutrašnje stvari i ispunićemo sve stavke o urgentnom zajmu od 15 milijardi dolara, čak i ako opozicija dođe na vlast, ali ćemo za prve isplate sačekati da vidimo kako će biti formirana nova vlada u Kijevu, ko će je sačinjavati i kakvu će politiku voditi", rekao je Putin, koji je očigledno naučio lekciju iz 2004. godine kada je otvoreno podržao Janukoviča na izborima protiv Juščenka.
Takvom izjavom, Putin je jasno stavio do znanja svim partijskim liderima u Ukrajini da, bez obzira ko je na vlasti u Kijevu, mora da bude obazriv prema ruskim interesima u regionu.

S druge strane, EU po običaju nudi ideale o ljudskim pravima, slobodama, pravnoj državi, ali za razliku od pre 10 ili 20 godina, pare niko ne pominje. Uz to, EU je podeljena i oko viđenja budućih odnosa sa sa Ukrajinom. Na jednoj strani imamo Poljsku, Veliku Britaniju i pribaltičke republike koje se snažno zalažu da se Ukrajini obezbedi ne samo potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju nego da se obeća i članstvo u EU.
Izrazito komična je pozicija Londona koji se sprema da izađe iz EU i priprema referendumsko izjašnjavanje za istupanje Ujedinjenog Kraljevstva iz Unije, a istovremeno se zalaže za proširenje EU čak i na Ukrajinu. Na suprotnom stajalištu imamo, pre svega, Nemačku, kojoj ne pada na pamet da Ukrajina postane članica EU. Sa ulaskom u vlast Socijaldemokratske partije trebalo bi očekivati da Berlin nastavi svoju "Ostpolitik" čiji je ugaoni kamen korektan odnos sa Ruskom federacijom. Baš kao i izbegavanje rusofobnih stavova i sprečavanje partnera u EU da vode kontraproduktivne bitke, samo da bi naudili interesima Rusije, poput Ukrajine.
Poljaci i Litvanci igraju u tom smislu najdirektniju ulogu. Nije slučajno da je tokom litvanskog predsedništva EU pokušano da se potpiše SSP sa Ukrajinom, kao što nije koincidencija da je ambasador EU u Kijevu, Poljak Jan Tombinski.
Ako ćemo iskreno, ni Rusija ne propušta priliku da „spusti" svojim bivšim satelitima u SSSR-u, kao što je to bio slučaj sa litvanskim ambasadorom Daliusom Čekuolisom, poznatom po svojim antiruskim stavovima, koji je platio svoju rusofobiju porazom za izbor za predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a, pošto su Rusi pilotirali, uz pomoć svojih veza, izbor Vuka Jeremića. Litvanci, pošto nisu mogli Rusima da se osvete, naplaćivaće diplomatske rane iz Njujorka Srbima. Već su počeli, Viljnus je poslednji ratifikovao SSP sa Srbijom, više od godinu dana posle pretposlednje Rumunije, a tri godine posle Španije koja je prva ratifikovala SSP. Šta će se događati tokom pregovora, lako je pretpostaviti, Litvanci su zlopamtila i veliki rusofobi, a neko u Srbiji kome su evrointegracije na srcu, o tome je trebalo da vodi računa. A nije. Ali, to je druga priča.

Nacionalizam i rusofobija su glavni karburatori protesta koji se već dva meseca odvijaju u Kijevu. Na tim protestima veliku većinu čine ljudi koji su došli iz zapadnih delova Ukrajine i koji u glavni grad dolaze na smenu, organizovano. Slogane koje koriste protestanti na Majdanu su nacional-šovinistički i uglavnom oponašaju pozdrave iz Drugog svetskog rata ukrajinskih milicija koje su se borile protiv Crvene armije, Vermahta i poljskih gerilaca, uz neizostavno "smrt Rusima". Oživljena je i milicija Stepana Bandere, kojeg u Ukrajini slave kao narodnog heroja, a u Rusiji i Poljskoj, ko kaže da Moskva i Varšava ne mogu oko nečega da se slože, Bandera je viđen kao ratni zločinac.
Prva noć nereda na Trgu Majdan

Među nekoliko hiljada demonstranata u Kijevu, koji već dva meseca prkose mrazu od minus 20, zbog čega je protest nazvan "ledena revolucija", gotovo da i nema Kijevljana, tek deset-dvadest hiljada od četiri miliona stanovnika glavnog grada, izađe za vikend da pruži podršku. Ogromnu većinu militanata čine Ukrajinci iz Lavova i drugih mesta Galicije. Takođe, velika većina nije partijski orjentisana i ima za cilj isključivo obaranje režima Viktora Janukoviča, što otežava kontrolu te mase i čini je nepredvidljivijom. Isto tako, političko-partijsko krilo protesta i njegove lidere, Vitalija Klička, Arsenija Jacenjuka (regenta partije Julije Timošenko) i ultradesničara Oleha Tjahniboka, slabo šta veže osim cilja da se Janukovič primora na ostavku i prevremene izbore.

Kako dani prolaze sve je manje zastava EU i sve manje proevropskog raspoloženja na Majdanu. U intervjuima koje daju zapadnim medijima manifestanti insistiraju na ukrajinskim vrednostima koje otvoreno preferiraju evropskim, čak dele lekcije Evropljanima o pravim vrednostima. Od EU žele samo novac i know how za implementaciju pravila u oblasti ekonomije, pravosuđa, državne uprave, i ulogu, po mogućstvu dobro plaćenu, brane od ruske pretenzije na Stari kontinent. Za sve njih Putin je isto što i Staljin.
Istini za volju, Putin ima nameru da formira neku vrstu pete ruske imperije, posle Kijevske Rusije (850-1240. godina), Moskovske kneževine (1389-1605), carske Rusije Romanova (1613-1917) i boljševičko-komunističke imperije (1918-1991), ali je ona mnogo manje hegemonističkog karaktera od prethodnih, sa jasnim ekonomskim interesima i po ugledu na EU, čak je i ime vrlo slično - Evroazijska unija. Za sada su u toj budućoj carinskoj uniji, pored Rusije, Kazahstan, Belorusija i Jermenija. Na dobrom putu je da u taj klub uđe i Azerbejdžan kao i bivše sovjetske republike iz centralne Azije. Ipak, glavni ulog u Putinovoj igri je Ukrajina, odnosno ulazak Kijeva je jedini osetni kvalitativni skok za rađajuću carinsku uniju, koja bi u budućnosti mogla da usvoji i zajedničku monetu, po uzoru na EU. Drugim rečima, Putin žali za Sovjetskim Savezom, ali nema ni najmanju nameru da ga obnavlja.

RUSI I UKRAJINCI: DVA OKA U GLAVI
Kada se Rusi i Ukrajinci duboko zagledaju u vlastitu prošlost stignu do Kijevske Rusije i kneza Vladimira Velikog i njegove odluke iz 988. godine da pokrsti slovenske narode pod svojom vlašću i da ih veže za Konstantinopolj, jer je bliža "duhu i naravi ruskog naroda". Vladimir Veliki će, kako kaže legenda, na svom krštenju ostaviti u amanet tri svete odrednice svojim potomcima: autokratija, narod i teritorija.
Veliki raskol, iliti šizma koja će se dogoditi 66 godina kasnije, neće dovesti u pitanje opredeljenje Vladimira Velikog. Kijevska Rusija u raskolu dva Rima, jednog na desnoj obali Tibra i drugog na Bosforu, opredeliće se bez zadrške za patrijarhat u Konstantinopolju.
Udaljavanje Rusa i Ukrajinaca je svoj prapočetak imalo u 13. veku kada je istočni deo Kijevske Rusije bio okupiran od strane Tatara i Mongola a zapadni od Litvanaca. Kada se budu rađale moderne nacije u 19. veku taj usud Kijevske Rusije biće iskorišćen od strane nacionalista Ukrajinaca da svoje izrazito antirusko stajalište pravdaju iskvarenošću Rusa koje je proizvod dugogodišnje dominacije azijatskih naroda nad moskovskim Rusima koji su primili sve najgore osobine istočnjaka.
Aleksandar Nevski će udariti temelje carske Rusije, pomerajući granice zemlje ka severu i istoku. Poraziće Šveđane a zatim i krstaško-katolički pohod nemačkih i litvanskih plemena, odbranivši rusko pravoslavlje, zbog čega će biti uzdignut u sveca i proglašen za najvažniju ličnost ruske istorije. Ipak, Nevski će ostaviti zapadne delove današnje Ukrajine u rukama Litvanaca, spasiće svoju zemlju od pustošenja mongolske Zlatne horde ali će postati vazal Mongola i slaće svoje trupe da ratuju na njihovoj strani.

Tako će istočni potomci Kijevskih Rusa biti sve do kraja 14. veka pod dominacijom Mongola, odnosno sve do Dmitrija Donskog koji će biti prvi vladar Moskovske kneževine koji će se osloboditi tatarsko-mongolskog namesništva i ostaviti krunu svom sinu bez traženja dozvole od Zlatne horde. Na drugoj strani, zapadni Kijevski Rusi će potpasti pod vlast Poljaka.

Upravo će nasilno pokatoličenje zapadnih Kijevskih Rusa
pod žezlom poljskih vladara krajem 15. veka, udariti čvrste temlje podeli, nekada jednog naroda, na dva. Poljski kralj Žigmund III je naredio pokatoličavanje pravoslavnih naroda u današnjoj Ukrajini koja je tada bila deo poljsko-litvanske konfederacije. Taj zadatak je bio poveren jezuitima, koji su predstavljali udarnu pesnicu Rimokatoličke crkve u borbi protiv protestantskih reformatora. Pravoslavlje je bilo već toliko ukorenjeno da jezuiti nisu mogli više da postignu od priznavanja papskog primata i stvaranja verskog hibrida: unijatske crkve koja priznaje papu ali zadržava pravoslavnu liturgiju i pravo popova da se žene i imaju decu.
Gotovo istovremeno Moskva je uzdignuta na nivo patrijarhata i odmah je preuzela ulogu zaštitnika pravoslavlja i brane za katolički prozelitizam. Unijatska crkva u Ukrajini i dan-danas je najveći kamen spoticanja u odnosima prvog i trećeg Rima, odnosno Vatikana i Ruske pravoslavne crkve, zbog čega ni do današnjeg dana nijedan papa nije posetio Rusiju.
Sledeća fraktura u rusko-ukrajinskoj sagi se odigrala polovinom 17. veka tokom rata između carske Rusije i poljske kraljevine, odnosno po potpisivanju Perejaslavskog sporazuma kojim su ukrajinski Kozaci, pod vođstvom Bogdana Hmeljnickog, prešli na stranu Moskve.
Za ruske istoričare to je faktičko ponovno ujedinjenje rusko-ukrajinskog naroda, za ukrajinske nacionaliste reč je o taktičkom potezu u borbi protiv Poljaka. Ruska imperija će staviti pod svoju kontrolu današnju istočnu i centralnu Ukrajinu tokom 18. veka ali će istočna Galicija ostati sve do kraja Prvog svetskog rata pod žezlom "žuto-crne" monarhije, i upravo iz tih krajeva dolaze najtvrđi ukrajinski nacionalisti koji opasno koketiraju sa nacizmom, antisemitizmom i antiruskom histerijom.
U periodu između dva svetska rata istočna Galicija će biti deo Poljske, gde će Ukrajinci i ostali pravoslavni narodi biti ugnjetavani od strane Poljaka, dok će u drugom delu Ukrajine, narod trpeti jedan od najokrutnijih i najbeskrupuloznijih komunističkih režima koji će bukvalno izgladnjivati Ukrajince i Ruse do smrti.

To objašnjava zašto su nemačke nacističke trupe dočekane u pojedinim delovima Ukrajine, pogotovo u zapadnim delovima, kao oslobodilačka vojska. Međutim, Ukrajinci će vrlo brzo shvatiti da su za nacističku Nemačku predstavnici niže rase.
Posle pobede Crvene armije, Ukrajina će se proširiti na istočnu Galiciju i Bukuvinu a blizu milion Poljaka će biti proterano. Staljin će oduzeti svu imovinu Unijatskoj crkvi i pokloniti je Ruskoj pravoslavnoj crkvi a Ukrajinac Hruščov će u čast proslave 300 godina Perejaslavskog sporazuma darovati Ukrajini ruski Krim. 1991. godine, s propašću Sovjetskog Saveza, Unijati će oduzeti Ruskoj pravoslavnoj crkvi sve ono što im je Staljin oteo, dok je ono što je Hruščov poklonio svojoj domovini uzimajući Rusiji, još uvek u Ukrajini.
Sledeći istorijsku putanju pripadnosti pojedinih delova teritorije današnje Ukrajine, jasno je zašto je zapad te zemlje izrazito nacionalistički nastrojen, govori isključivo ukrajinski jezik i u dobroj meri pripada Unijatskoj crkvi. Središnji deo zemlje koji se vratio u rusku orbitu polovinom 17. veka je dvojezičan, manje nacionalno ostrašćen, ide u tri pravoslavne crkve, jednu pod Moskovskim patrijarhatom i dve ukrajinske, problem je što između ukrajinofonskog i ruskofonskog dela populacije nema ni dobre komunikacije a kamoli integracije. Istočni i južni deo Ukrajine je velikim delom rusofonski, bilo da se radi o etničkim Rusima ili Ukrajincima čiji je maternji jezik ruski ili drugim pripadnicima manjina koji koriste ruski kao glavni jezik sporazumevanja, ima vrlo snažne rodbinsko-istorijsko-svetonazorne veze sa Rusijom i uglavnom idu u pravoslavnu crkvu pod patronatom Moskve.
Dakle, ni posle 20 i kusur godina od proglašenja nezavisnosti, nije uspeo proces ukrajinizacije i vrlo je teško da će on biti dovršen u napetim vremenima čiji smo svedoci. Naprotiv, etnički Rusi predstavljaju petinu stanovništva Ukrajine, a jedna petina Ukrajinaca govori ruski jezik kao maternji, tako da su rusofoni, mnogo širi pojam od etničkih Rusa u Ukrajini, i oni predstavljaju trećinu stanovništva bivše sovjetske republike.
Ukrajina se može podeliti i uz pomoć reke Dnjepar: sa leve strane su rusofilske oblasti, industrijalizovane i urbane, uključujući i oblast Odese na obali Crnog Mora i Krim; a sa desne strane reke je ukrajinofonski i prilično ruralno-poljoprivredni deo države. O toj podeli svedoči i letimičan pogled na oblasti u kojima je pobedio na poslednjim predsedničkim izborima Viktor Janukovič i gde je trijumfovala Julija Timošenko. Ako se pogleda ideologija Janukoviča i Timošenko, jasno je da razlika nije ideološka, već jezičko-etnička. I Janukovič i Timošenko imaju svoje oligarhe i vladali su državom, svako u svoje vreme, na oligarhistički način.

U svakom slučaju, sledeći parlamentarni i predsednički izbori biće presudni za određivanje smera kojim će krenuti Ukrajina. Putin ima nameru da 2015. godine lansira svoju Evroazijsku uniju i Kijev će morati da donese odluku kojem će se carstvu privoleti: ruskim parama, tržištu i energentima ili evropskom putu bez poslednje stanice u kojem će članstvo u EU dobiti ime Godoa a Ukrajina će proći kao Estragon.

PRETPLATITE SE NA DIGITALNO IZDANJE NEDELJNIKA KOJE JE DOSTUPNO NA www.novinarnica.net/nedeljnik